Jučer sam, progutavši ponos, otišla u trgovinu da kupim nešto za svoju malu djevojčicu. Nije plakala, samo je tiho pitala ujutro:
„Mama, hoćemo li danas jesti?“
💔 Te riječi slomile su mi srce. Stajala sam pred policom s kruhom i brojala sitne novčiće. Nedostajalo mi je još malo. Već sam htjela vratiti kruh kad mi je prišla starija žena.
— „Je li sve u redu, draga?“ — upitala je tiho.
Htjela sam reći da jest, ali suze su me izdale. Nisam mogla slagati. Žena ništa više nije pitala. Uzela je košaru, stavila unutra kruh, mlijeko, jaja i nekoliko jabuka. Zatim mi je pružila.
— „Ovo je za tebe i tvoju djevojčicu. Meni je Gospodin mnogo puta pomogao – sada je red na meni.“
🌟 Zagrlile smo se kao da se poznajemo cijeli život. Otišla je jednako tiho kao što je i došla.
Kod kuće, moja kćerka se nije obradovala samo hrani — već mom osmijehu.
✨ Tada sam shvatila: pravo čudo ponekad je samo nečija ljubaznost. I obećala sam sebi da ću jednoga dana i ja nekome biti to čudo.
