Emiline molbe
Svako popodne, oko dva ili tri, ćerka mi Emili bi me zvala. Porodila se pre samo deset dana i boravila je kod porodice svog muža na njihovoj farmi izvan Kolumbusa, Ohajo. Glas joj je drhtao preko telefona.
„Mama, iscrpljena sam… plašim se… Molim te, dođi po mene. Ne osećam se dobro.“
Svaki poziv mi je probadao srce. Ali kad bih pogledala muža, Majkla, prinuđena sam da uzdahnem.
„Budi strpljiva. Tek je rodila. Osećaj preopterećenosti je normalan. Ne brini previše zbog njenih taštih.“
Ipak, nisam mogla da se smirim. Noć za noći, Emili bi ponovo zvala, jecajući dok je njeno novorođenče cvilelo u pozadini. I ja bih plakala, pritiskala ruku na grudi, ali ostajala sam nijema, bojeći se da ne izgledam kao da se mešam.
Hitna vožnja
Jednog jutra nisam mogla više da izdržim. Protresla sam Majkla i čvrsto rekla: „Idem danas. Ako mi ne dozvole da je uzmem, odvešću je kući po svaku cenu.“
Požurili smo autoputem oko dvadeset milja dok se na vidiku nije pojavila stara bela seoska kuća. Srce mi se stegnulo od straha.
U dvorištu sam videla komšije okupljene, držeći sveće i tiho šapućući među sobom. Kolena su mi se osula pod nama, bojeći se da smo prekasno.
Majkl me je uhvatio dok sam viknula: „O, Bože… Emili!“
Tada sam ga čula. Slab plač iznutra. To je bilo dete.
Istina izlazi na videlo
Komšije su tiho mrmljale.
„Sinoć je molila da je odvedu u bolnicu u Kolumbusu, ali porodica je odbila, rekli su da je preslaba za put. Verovali su biljkama od babice. Krvarila je satima pre nego što je neko pozvao pomoć.“
Telo mi se upristojilo. Emilina svekrva Kerol i svekar Frenk stajali su s pognutim glavama, mumlajući o „porodičnoj tradiciji.“
Stegla sam pesnice. Tradicija je skoro koštala moju ćerku i unuče života.
Zaustavljanje svega
Provukla sam se kroz vrata i zatekla Emili kako je bleda ležala na kauču, drhtala, a beba umotana pored nje.
„Niko je ne pomera dok ne dobije pravu negu,“ povikala sam.
Kerol je pokušala da me odgurne. „Ne bi trebalo da ide napolje još, prerano je.“
Pukla sam i izvukla telefon. „Koje pravilo kaže da majka ne može da ide u bolnicu kada moli za pomoć? Dosta!“
Pozvala sam 911. Glas dispečera bio je smirujući. „Hitna pomoć je na putu.“
Za nekoliko minuta sirene su presekle mir sela. Ambulanta i policijsko vozilo uleteli su u dvorište. Zamenik Carter i dvojica tehničara hitne pomoći požurili su unutra.
Trka do bolnice
„Krvi pritisak pada,“ promrmljao je jedan medicinski tehničar postavljajući infuziju. Drugi je podigao bebu i proveravao joj srčani ritam.
Stisnula sam Emilinu ruku. „Drži se, dušo. Tu smo.“
Majklove oči su napunile suzama dok su nosili Emili i bebu ka ambulanti. Ušla sam za njima, odbijajući da ih pustim.
Vožnja je delovala beskrajno. Beba je cvilila. Emili je šapnula tiho, „Mama, nemoj da me pustiš.“
„Neću,“ obećala sam, držeći joj ruku.
Krhki oporavak
U okruznoj bolnici lekari i sestre su brzo radili. Dr. Lejn me je pogledao odlučno.
„Ovo je postpartalno krvarenje. Damo lekove, tečnost i pratimo je. Dovela ste je na vreme.“
Sati su se vukli. Sedela sam u čekaonici, ljuljajući bebu, šapućući molitve s svakim dahom. Napokon se Dr. Lejn vratio umoran, ali sa blagim osmehom.
„Stabilna je. I vitalni znaci bebe su dobri. Doveli ste ih na vreme.“
Raspala sam se, grleći Majkla. Olakšanje me je preplavilo kao kiša posle suše.
Suočavanje sa odgovornosti
Prišao je zamenik Carter. „Podneli smo izveštaj. Ne pozvati pomoć dok je molila je neprihvatljivo. Njena svekrva i baba-babica bez licence biće ispitani.“
Kerol je slabo protestovala. „Samo smo sledili tradiciju.“
Gledala sam je pravo u oči. „Tradicija nije važna kada je život moje ćerke ugrožen.“
Danijel, moj zet, spustio je glavu, suze mu klizile niz obraze. „Bila sam uplašen. Bojao sam se da će se ljudi smejati ako je odvedem u hitnu tako brzo nakon porođaja. Pogrešio sam.“
„Onda obećaj da je više nikada nećeš ignorisati,“ rekla sam odlučno.
Kimnuo je, drhteći. „Obećavam.“
Novi početak
Dva dana kasnije ušla sam u Emilinu bolničku sobu. Bila je bleda, ali je slabo osmehivala, beba je spavala u njenom naručju.
„Mama,“ šapnula je, „hvala ti. Spasila si nas.“
Sela sam pored nje, prstima joj češkajući kosu. „Ne, dušo. Ti si spasila sebe time što si stalno zvala. Tvoj glas me je doveo ovde.“
Majkl je stavio ruke na obe nas, oči crvene.
Napolju sam videla flajere u bolnici: „Posle porođaja — ne ostaj sam. Pozovi 911.“ Uzela sam gomilu, odlučna da ih podelim po našem gradu.
Te noći, kući, stavila sam Emilinu fotografiju u ram na kaminsku policu i zapalila malu sveću pored nje. Ne za tugu, već za zahvalnost. Plamen je goreo staloženo, ne gaseći se.
Šapnula sam tiho, „Od sada ću se boriti da svaka majka zna da je pomoć na jedan poziv daleko. Niko ne bi trebalo da plače u mraku misleći da niko neće doći.“
I ovog puta, kraj nije bio tišina, već život.
