U 7:15 ujutro telefon me probudio. Pojavio se SMS iz banke:
„Transakcija zaduženja u iznosu od…“
Vrteći prst preko ekrana, obrisala sam poruku misleći da je greška — možda je Dima prebacio nešto za materijal. Godinama je gradio vikendicu, a ja odavno nisam kontrolisala troškove. Verovala sam mu.
Ali ubrzo su stigle još dve — telefon je vibrirao stalno, hitno. Srce mi je drhtalo dok sam otvorila aplikaciju banke.
I videla: nula. Zajednički račun – prazan.
Štedni račun – takođe.
Sve. Do poslednjeg kopejka.
Stajala sam u kuhinji, bespomoćna, sa telefonom u ruci. Uspela sam da dođem do spavaće sobe — njegov deo ormara bio je prazan: odneo je odeću, laptop, sve.
Na jastuku – kovertu. Nezapečaćenu.
U njoj pisalo:
„Alja, oprosti. Umoran sam. Želim da živim za sebe dok još nije kasno. Upoznala sam nekog. Ne traži me. Ostavio sam ti dovoljno da se snađeš. Pametna si, znaćeš.“
Bio je to novac — stotinu hiljada rubalja — posle 25 godina braka.
Ne suze — stajala sam, u šoku i tišini. I onda — koračala po stanu kao istražitelj, tragajući za dokazima. Gledala njegove knjige o uspehu, zajedničke fotografije, nameštaj koji je sad delovao strano.
Pročitala sam reči, pa pogledala telefon.
On je mislio da me je uništio. A zapravo me je – oslobodio.
U tajnosti, godinama sam skrivala svoj svet. Kad je baka umrla, ostavila mi je nasleđe — Dima je rekao: “Potroši na haljine.” Ali nisam. Uložila sam. Počela sam da učim o berzi. Čitala sam izveštaje. Kupovala akcije. Reinvestirala dividende.
Sad sam otvorila taj portfelj — sedmocifren iznos, u dolarima. On nije ni slutio da sam se pripremala.
Nazvala sam decu — Kirila i Olju. Rekla im istinu: “Tata je otišao. Računi su prazni.” Stalno su pitali: “Mama, imaš li ti novca?” Rekla sam — da. I prvi put — verovala.
Promenila sam brave, kontaktirala banku da se blokiraju svi pristupi, prijavila advokatu. Kada me je Dima zvao da prepišem auto, odbila sam — dok ne porazgovaram s advokatom.
Advokatica Marina, hladnog pogleda i profesionalnog stava, rekla mi je: “Možemo pokušati da zamrznemo imovinu.” Ali kad je već sve prebačeno — mora se napasti. I to smo i učinile.
Prodale smo deo portfelja — iznos koji je pokrivao njegov godišnji prihod. Angažovale smo privatnog detektiva da prati gde je novac otišao.
U toku nedelje otkrile smo: novac je zavijen u kreditima, salonima u gubitku, dugovima koje je Dima nagovorio drugima da uzmu. On je sad — meni dužan.
Stigao je pred moja vrata — besan i zbunjen. Gledao je moj portfelj, preplavljen. Tišina je bila glasnija od reči.
Deca su se pojavila. Pogledali su ga kao stranca.
„Tata?“ upitala je Olja.
„Odlazi“, rekla je.
Godinu dana kasnije.
Sedim na terasi novog doma, u rukama tablet.
Deca rastu u svojim karijerama.
Investicije cvetaju.
Dima je — u dugovima. Kristina — napustila ga je. Saloni su zatvoreni. Prijatelji nestali.
Ali ja? Nisam sama.
Imam znanje. Imam sebe.
Zato što kada te ostave sa “ničim”, ali si ti decenijama stvarala – u stvari si dobila sve.
