“Mama se useljava sutra,” rekao je Kiril, zavaljen u stolici i uživajući u komadu pečene piletine. Njegov glas bio je hladan i samouveren, kao da izgovara običnu, svakodnevnu činjenicu, bez ikakve emotivne težine. Za njega je ta vest bila prosto činjenica, možda i najvažnija u tom trenutku.
Arina je pažljivo spustila viljušku na tanjir, bez žurbe i nervoze. Svaki pokret bio je promišljen, gotovo ceremonijalan, dok je tiho žvakala poslednje zalogaje salate. Kiril je brzo gutao svoj obrok, ne obraćajući pažnju na njenu tišinu, ubeđen da njegova izjava ne traži nikakvu reakciju osim potvrde.
„Iznajmiće svoj dvosobni stan,“ nastavio je Kiril, brišući usta ubrusom sa ponosom. „Možeš li zamisliti koliko će joj to pomoći u penziji? A uz to, pomoći će i nama. Biće kao besplatan kuvar i čistačica. Tako ćemo svi uštedeti, i to je dobro za naš porodični budžet.“
Arina je blago nagnula glavu, razmišljajući. Na usnama joj se pojavio osmeh, ali on nije odavao radost, već neku tišu, neizgovorenu zabrinutost. Kiril nije primetio nijansirane emocije, verovao je da je ona zadovoljna planom.
„Sjajna ideja, dragi,“ odgovorila je smireno, ali pogled joj je bio dalek i ozbiljan. „Ali znaš šta bi bilo još bolje? Da niko ne nastrada. Da sve bude pošteno.“
Kiril je zastao, zbunjen njenim rečima. Za njega je sve delovalo savršeno jasno i logično: majka dolazi da pomogne, sve će biti bolje. Ali Arinina tišina i reči ukazivale su na duboku sumnju.
„Ako se tvoja majka useljava, šta misliš o tome da i moju pozovemo ovde?“ upitala je tiho, ali sa ozbiljnošću koja je odmah prekinula njegovu sigurnost.
„Jesi li poludela?“ izbacio je gotovo ljutito. „Šta tvoja majka ima s tim? Ovo je potpuno drugačije!“
„Kako nije?“ Arina je odgovorila mirno, gotovo hladno. „Obe su usamljene. Obje žele da pomognu. Moja majka mi stalno govori koliko je potrebna. Svi smo u istoj situaciji, Kirile. Pravedno je, zar ne?“
Kiril nije mogao da pronađe reči da se odupre. Njegova sigurnost polako se raspadala, shvatajući da mu plan polako izmiče iz ruku.
„Možda nije loša ideja da ih oboje pozovemo,“ nastavila je Arina, nepomično ga gledajući. „Imamo još jednu sobu. Možda napravimo dva kreveta. Zamisli pravu italijansku porodicu, Kirile. Odluka je tvoja.“
Sve što je mislio o svom domu, sada mu je izgledalo kao laž. Stan je prestao da bude utočište, postao je bojno polje dve žene koje su se borile za kontrolu.
Dva dana kasnije, Raisa Zaharovna, Arinina majka, ušla je u stan noseći sa sobom gomilu stvari i svoju silnu energiju. Kiril je pokušavao da se navikne, ali je sve bilo previše bučno i haotično.
Ubrzo je došla i druga majka, Nina Pavlovna, tiha i povučena, ali jednako odlučna. Između njih dve nastala je tiha borba za Kirilovu pažnju i dominaciju, od izbora TV kanala do podele kućnih poslova.
Stan je postao mesto svakodnevnih sukoba, gde je Kiril bio zarobljen između dve jake ličnosti. Arina je tiho posmatrala, dok je njena taktika polako razbijala njegov mir.
Na kraju, iscrpljen, Kiril je sedeo za stolom dok su mu obe majke nudile različite obroke, svaki sa svojom verzijom večere i očekivanjima.
„Pa, sine, šta čekaš? Izaberi,“ rekla je Raisa gurajući tanjir s mesom.
„Počni sa salatom, nije dobro da jedeš samo meso,“ dodala je Nina s tanjirom punim povrća.
Kiril je shvatio da nema izlaza, da je zarobljen u njihovim željama i očekivanjima. Tog trenutka, prešao je granicu.
