Moja ćerka je imala samo dve godine i često je pričala o komšijinom konju sa beskrajnom radošću.
Njegova duga griva, topli dah i tiho strpljenje činili su ga više od obične životinje – za nju je bio najbolji prijatelj.
Svaki dan bi provodila pored štale. Dodirivala bi njegov leđni deo, naslanjala glavicu na njegov vrat, a ponekad bi i zaspala u senu pored njega. Bio je to prizor savršenog detinjstva, trenutak čistog mira o kojem svaki roditelj sanja.
Ipak, u meni je stalno postojao mali nemir. Tolika bliskost između malog deteta i ogromne životinje… Šta ako se nešto desi?
Neočekivano upozorenje
Jednog dana, komšija je pokucao na naša vrata. Na njegovom licu video se ozbiljan izraz.
„Molim vas, odvedite ćerku kod lekara“, rekao je.
Objasnio nam je da se konj u poslednje vreme drugačije ponaša oko nje – njuškao ju je neobično dugo, postajao nemiran, a ponekad bi se čak postavio između nje i drugih ljudi kao da je čuva.
Isprva smo pomislili da su to samo životinjske navike. Ali ipak smo poslušali savet i otišli na pregled.
Istina koja nas je šokirala
Doktori su ubrzo otkrili nešto što nismo ni slutili – našoj ćerki je dijagnostikovan karcinom u ranom stadijumu. Simptomi spolja još nisu bili vidljivi, ali bolest je već postojala.
Konj je bio prvi „alarm“. On je svojim instinktima prepoznao nešto što ljudsko oko tada nije moglo da vidi.
Danas
Prošlo je nekoliko godina i naša devojčica je zdrava. Zahvaljujući ranoj dijagnostici i pravovremenom lečenju, nastavila je da raste i razvija se bez prepreka. A njen prijatelj – onaj isti konj – i dalje je uz nju.
Igraju se pored sena, ona mu šapće svoje tajne, a njegov spokojni pogled kao da poručuje: „Tu sam.“
Za nas, on nije samo životinja. On je heroj, tih i nenametljiv. Podsetio nas je koliko je važno obratiti pažnju na signale oko sebe i koliko životinje ponekad mogu da vide ono što mi ne primećujemo.
