Moja biološka majka me je rodila sa samo 17 godina i donela tešku odluku da me da na usvajanje. Kada sam odrastala, dugo nisam znala ništa o njoj, a sa 18 godina sam uspela da je pronađem. Nažalost, naš susret bio je kratak – rekla mi je da nije spremna da obnovi naš odnos i zamolila me da je više ne kontaktiram.
Iako nisam očekivala mnogo, ta rečenica me je duboko pogodila i pomislila sam da je to kraj naše priče.
Međutim, godinu dana kasnije, neočekivano mi je na vrata došao njen suprug. Objasnio je da je saznao za mene sasvim slučajno i da je pokušao da je nagovori da mi pruži priliku za vezu, ali ona još uvek nije bila spremna.
Iako me je to rastužilo, njegova iskrenost i želja da me upozna ostavili su snažan utisak. Doneo mi je kovertu sa porodičnim fotografijama, uključujući slike njihovih ćerki, koje do tada nisam poznavala.
Takođe mi je ponudio pomoć u teškom trenutku i poručio da su mi vrata njihove kuće uvek otvorena ukoliko poželim da upoznam ostatak porodice.
Ovaj dirljiv gest pokazao mi je da, iako sam odrasla bez saznanja o svojim korenima, postoji neko ko me prihvata i želi da budem deo porodice – ne kao stranac, već kao njen član.
