Jedno kasno popodne, nebo se polako prelivalo u tople nijanse zalaska dok je jedanaestogodišnji Saša vezivao pertle na svojim omiljenim patikama. Tog dana je žurio na fudbalski trening, maštajući da jednog dana postane profesionalni igrač.
„Mama, daj mi vodu, zakasniću!“, viknuo je dok je oblačio dres.
Majka mu je, sa blagim osmehom, pružila flašicu i rekla: „Sine, nemoj da trčiš preko ulice, imaš vremena.“
To je bio njihov poslednji razgovor.
Saša je nestao bez traga
Kada se tog dana nije vratio sa treninga, majka je najpre pomislila da je ostao kod prijatelja. Kako su sati prolazili, a Saše i dalje nije bilo, teskoba se pretvorila u paniku. Pozivala je prijatelje, obilazila komšiluk, pa i sama otišla do fudbalskog terena. Nigde ga nije bilo.
Te večeri, kuća je prvi put bila tiha na način koji je bilo nemoguće podneti. Majka je znala da se događa nešto ozbiljno.
Godine bez odgovora
Policija se ubrzo uključila u potragu. Pretražene su škole, parkovi, šumski predeli i napušteni objekti. Slike dečaka bile su postavljene na stubovima, zgradama i prodavnicama. Komšije su tiho komentarisale, a prijatelji pitali ima li novosti.
Majka je ponavljala jedno:
„Moj Saša će se vratiti. Mora.“
Prošle su godine, ali odgovora nije bilo. Njegova soba je ostala netaknuta, kao i nada u majčinom srcu. U snovima je ponekad čula njegove korake, u prolazu na ulici mislila da ga vidi. Nije bilo dana da nije razmišljala o njemu.
„Ako ja ne čekam svog sina – ko će?“, govorila je svojoj prijateljici.
Neočekivano otkriće posle 22 godine
Dvadeset dve godine nakon nestanka, dogodilo se nešto što je promenilo sve. Jednog dana, njena prijateljica je na poslu primila misterioznu kutiju, bez povratne adrese. Na njoj je pisalo: „Za Verku K.“
Unutra su bile dečije patike – iste one koje je Saša nosio tog dana kada je nestao. Pored njih, uredno presavijen papir. Poruka je bila napisana dečjim rukopisom:
„Mama, ako nađeš ovo, znaj da te volim i da se nadam da ćemo se ponovo sresti. Ali, nemoj da me tražiš.“
Majka je, sa suzama u očima i drhtavim rukama, čitala reči koje je čekala više od dve decenije.
Poruka koja je probudila nadu
Pitanja su se nizala: Da li je Saša zaista poslao ovu poruku? Da li je bio u blizini? Zašto sada, posle toliko godina?
Odgovori nikada nisu stigli. Policija je ponovo uključena, ali nije bilo tragova koji bi vodili ka njemu.
Za majku, poruka je bila dovoljna. Znak da je živ. Da nije zaboravio. Da je i dalje voli.
„Tu poruku čuvam pored kreveta“, kaže. „Svako jutro je dodirnem. To je moj razgovor sa njim.“
Neka ljubav ne nestaje ni kad ljudi odu
Ova priča nije samo o gubitku – već o snazi ljubavi koja ne bledi. O veri koja opstaje bez obzira na vreme. I o tome koliko jedno pismo, jedan gest, može probuditi osećaj smisla.
Majka nikada nije prestala da veruje. A poruka koju je primila, posle 22 godine tišine, bila je najtiši, ali i najsnažniji znak da njen sin i dalje misli na nju.
