Mama već danima leži u krevetu. Rekla nam je da je bolesna, da je bole bubrezi, da ima problema s njima.
Ali ne mogu izbaciti iz glave njene riječi:
‘Danima lažem djecu da me bole bubrezi, ne mogu im reći u lice da me njihov tata natjerao na silu da abortiram dijete. Ne želi više od dvoje djece, ne želi dječiji plač u ovim godinama.’
Sve to govorila je kroz plač i jecaje. Rekla je da joj je prijetio, da će je izbaciti iz kuće i ostaviti je bez ičega ako išta kaže.
U tom trenutku me nešto steglo u grudima, zaboljelo me, i polako sam sišla niz stepenice i izašla iz kuće. Jedva sam se dovukla do glavne ceste.
Nije mi dobro, ne znam šta da mislim o tom čovjeku koga zovem otac. Njene riječi i njen plač mi ne izlaze iz glave. Ako brat sazna, mogao bi ga ubiti, jer ionako jedva razgovaraju zbog njega.
Užasno mi je teško. Užasno.”
