Tokom poslednje godine života mog dede, delovalo je kao da se sve u njemu polako udaljava od čoveka kakvog smo oduvek poznavali. Njegova demencija se pogoršala, a sa tim su dolazili trenuci u kojima mu je bilo sve teže da razdvoji snove, strahove i sećanja od stvarnosti. Pre nego što je prebačen u hospis, razvio je zabrinjavajuću opsesiju: tvrdio je da u kući postoji neki čovek.
Govorio bi nam, ponekad usred dana, ali najčešće noću, da taj čovek prolazi hodnicima, koristi njegove stvari i čak uzima predmete koji mu pripadaju. U njegovom glasu osećala se mešavina straha i frustracije, kao da je osećao da mu neko narušava mir, a on nije mogao ništa da učini.
Baka je te trenutke podnosila sa neverovatnom strpljivošću. Držala bi ga za ruke i ponavljala mu da su u kući samo njih dvoje, da je ona tu i da je sve u redu. Dedin doktor je smatrao da mu se um jednostavno sve više udaljava od realnosti i povećao mu je terapiju, nadajući se da će ga to smiriti. Ali bez obzira na lekove, priče o „čoveku u kući“ nikada nisu prestale.
Fast-forward do dedine sahrane. Cela porodica se okupila, tužna i zamišljena, pokušavajući da isprati čoveka kakav je bio pre bolesti. Tokom opela, ušao je čovek koga većina nas nije poznavala. Samo nekoliko rođaka ga je prepoznalo.
Predstavio se kao stari bakin prijatelj i rekao da je došao da se oprosti. U malim mestima nije neobično da se ljudi pojave na sahrani iz poštovanja, pa nismo mnogo razmišljali o tome. Zadržao se neko vreme, tiho razgovarao s bakom, pa otišao.
Prošla je godina. Život je polako nastavio svojim tokom. Jednog dana, dok smo sedeli oko kuhinjskog stola, baka je slučajno spomenula da je počela da se viđa sa nekim. Na naše iznenađenje, bio je to isti čovek sa sahrane. Rekla je da su se ponovo sreli u crkvi i da joj prija društvo. Delovalo nam je lepo — čak i lekovito, da posle gubitka ponovo ima nekoga uz sebe.
Vreme je prolazilo, a nekoliko meseci kasnije baka se nasmejala tokom razgovora i rekla nešto zbog čega smo svi utihnuli:
„Danas nam je treća godišnjica.“
U prostoriji je zavladala potpuna tišina.
Deda je bio preminuo pre samo dve godine.
To je bio trenutak kada su se svi delovi slagalice konačno spojili — trenutak kada smo shvatili da „čovek u kući“, kog je deda uporno pominjao, možda uopšte nije bio plod njegove konfuzije.
Bio je to taj čovek.
Isti čovek koga je baka sada viđala.
Isti čovek koji se pojavio na sahrani.
Isti čovek sa kojim je, po svemu sudeći, bila u kontaktu mnogo pre nego što smo mi to znali.
Odjednom dedine uplašene noćne priče više nisu zvučale kao zablude… već kao upozorenje koje niko od nas nije shvatio na vreme.
Napomena: Ova priča je fikcija inspirisana stvarnim događajima. Imena, likovi i detalji su izmenjeni. Svaka sličnost sa stvarnim osobama je slučajna. Sve fotografije su ilustrativne.
