Dok sam čekala voz na stanici, prišao mi je muškarac srednjih godina, umoran, sa zgužvanim odelom koje je izgledalo kao da je u njemu prenoćio. Tiho je rekao:
„Izvinite… Mogu li da pozajmim vaš telefon? Moram da pozovem ženu. Moj je upravo otkazao.“
Zastala sam. Danas ljudi nerado daju telefon strancu, pogotovo na prometnom mestu. Ali u njegovom glasu bilo je nešto… iskreno, nekakva slomljena tišina koja moli bez reči.
Spustila sam gard. Otključala sam telefon i pružila mu ga.
Muškarac se udaljio samo nekoliko koraka. Poziv je trajao kratko. Nije vikao, nije plakao — govorio je tihim, drhtavim glasom:
„Stižem uskoro… Volim te.“
Vratio je telefon sa zahvalnim naklonom, kao da vraća nešto dragoceno, i nestao u gužvi.
„Vi ne znate koliko ovo znači,“ prošaptao je pre nego što je otišao.
Tek kad sam sela u voz, primetila sam nešto čudno. U porukama se pojavila nova stavka — prazna poruka poslata sa mog telefona na jedan nepoznat broj. Pomislila sam da je greška, možda slučajan dodir prstom. Nisam pridavala značaj.
Prošle su dve nedelje. Muškarac u zgužvanom odelu otišao je u zaborav svakodnevice.
A onda je stigla poruka.
Telefon je zatreperio.
„Moja žena je umrla te noći. Hvala vam što ste mi omogućili da joj se poslednji put javim.“
Ostala sam nepomična.
Bukvalno mi se sledio dah, a reči na ekranu delovale su preteške da stanu u jedan običan SMS. Steglo me nešto u grudima; taj mali čin poverenja, ta jednostavna odluka da pomognem — odjednom je delovala ogromno.
Shvatila sam da sam, ni ne znajući, nekom čoveku vratila poslednju šansu da kaže:
„Volim te.“
Te noći sam držala telefon kao nešto sveto, razmišljajući o tome koliko krhko može biti naše „zbogom“ — i koliko jednoj osobi može značiti kada mu neko, makar i potpuni stranac, pruži trenutak milosti.
