Svake nedelje, mama pošalje istu poruku u porodičnu Viber grupu:
„Ručak u 6. Ponesite posude.“
To je naš ritual. Naša tradicija. Bez obzira koliko smo zauzeti, nedelja je njen dan — njen dom, njena toplina, njen sto koji nas uvek okupi.
Zato me je, te nedelje, kratka poruka poslana u 10 ujutru potpuno šokirala:
„NEMOJTE DOLAZITI DANAS.“
Bez objašnjenja. Bez smajlija. Bez uobičajenog „volim vas“.
Samo tišina.
U prvi mah sam se nasmejala, ubeđena da se šali. Mama obožava kada nas ugosti.
Napisala sam: „Mama? Je l’ sve u redu?“
Poruka je isporučena — ali ostala je nepročitana. Mama nikad ne ignoriše poruke.
Nakon pet minuta stigla je poruka mog brata:
„Zvao sam je, ne javlja se. Jesi ti pričala s njom?“
Steglo mi se u stomaku.
„Nisam“, odgovorila sam. „Zovem je sad.“
Telefon je zazvonio jednom… pa se ugasio. Bez govorne pošte. Bez povratnog poziva.
Tada sam osetila ono najgore — onu tihu intuiciju koja kaže da nešto nije u redu, iako još nemaš dokaz.
Uzela sam ključeve i izletela napolje.
Brat je rekao da već vozi ka njenoj kući.
Iako živi deset minuta od mene, put je delovao beskrajno dug.
Kada sam stigla, videla sam spuštene roletne — a mama ih uvek diže još pre osam „da sunce blagoslovi kuću“.
Pozvonila sam. Kucala. Zvala.
Ništa.
Ruke su mi drhtale dok sam iz torbe vadila mali srebrni ključ koji mi je davno dala „za svaki slučaj“.
„Mama? Mama?!“
Kuća je bila mračna, previše tiha. Njene cipele stajale su kod vrata, tašna na stočiću. Bila je kod kuće.
Prošla sam kroz hodnik, pozivajući je.
A onda sam skrenula u dnevnu sobu — i krik mi je sam izleteo.
Brat je uleteo za mnom.
„Šta je bilo?!“
Pružila sam ruku, nesposobna da govorim.
Mama je sedela na podu, okružena stotinama fotografija — starim, novim, iz detinjstva, porodičnim, školskim… Albume je otvorila, kutije prevrnula, slike prosula po tepihu kao lišće.
A ona… ona je plakala.
Tiho, gotovo nečujno, dok je držala jednu sliku privijenu uz grudi.
„Mama! Jesi li dobro? Šta se desilo?“
Odmahnula je glavom, nesposobna da sastavi rečenicu.
Brat je kleknuo kraj nje. „Molim te, reci nam.“
Nakon dugog trenutka, šapnula je:
„Mislila sam… da sam vas izgubila.“
Zamrznuli smo se.
Uzela je telefon, ruke su joj se tresle, i pružila mi ga.
Na ekranu — poruka. Ali ne nama. Poslata pogrešnoj grupi, njenim bivšim koleginicama, još u zoru:
„Nedostaje mi porodica. Volela bih da češće dolaze.“
Rekle su joj:
„Bar ti deca dolaze.“
„Moj sin se nije javio dve godine.“
„Moja ćerka je otišla i nikad se nije vratila.“
Mama je slomljeno šapnula:
„Onda sam počela da razmišljam… šta ako jednog dana i vi prestanete da dolazite? Šta ako ostanem sama kao one?“
„Mama… nikada te ne bismo ostavili“, rekla sam, grleći je čvrsto.
Brat je dodao: „Samo nam reci kad te nešto muči. Ne moraš sve sama da nosiš.“
Mama se kroz suze osmehnula:
„Znam. Glupo je. Samo… uplašila sam se.“
„Nije glupo“, rekoh. „Svi se nekad uplašimo.“
Te nedelje ručali smo na podu dnevne sobe, okruženi starim fotografijama, pričama i uspomenama.
Brat je naručio hranu, ja sam podgrejala ostatke.
Mama je ponovo bila nasmejana — ona prava, naša.
Kada smo odlazili, rekla je:
„Sledeće nedelje — ručak u 6. Ponesite dodatne posude.“
Neke tradicije nisu tu bez razloga.
Ponekad je potrebna samo jedna poruka, jedna greška i jedan trenutak slabosti da nas podsete koliko se volimo — i koliko to ponekad zaboravimo da kažemo.
