U jednom mirnom stanu, 82-godišnji otac sjedio je uz svog sina, zrelog i uspješnog čovjeka. Na prozorsku dasku sletjela je vrana. Otac je upitao:
— Što je to, sine?
— To je vrana, tata — odgovorio je sin.
Nekoliko trenutaka kasnije, otac je opet postavio isto pitanje. I ponovo. Sin je odgovarao, ali s vremenom postao nestrpljiv.
Tada je otac tiho ustao, otišao u sobu i vratio se s bilježnicom. Zamolio je sina da pročita jedan zapis iz prošlosti. U njemu je pisalo kako je, dok je sin bio dijete, 23 puta postavio isto pitanje o vrani — i kako mu je otac svaki put s ljubavlju odgovarao.
Priča ne osuđuje — ona nas poziva na razumevanje. Na to da se prisetimo važnosti bliskosti s roditeljima i topline koju pružamo jedni drugima.
Roditelji su naši temelji. Kada ostare, često im nije potrebno ništa više od našeg vremena, pažnje i prisutnosti.
Jer život ide ukrug — i jednog dana, mi ćemo biti ti koji čekaju odgovor. I koji će se najviše radovati — nečijem strpljenju. I nečijoj ljubavi.
Ova priča nosi toplu, tihu poruku — jednu od onih koje nas podsete na ono što zaista ima vrednost. U par redova vraća nas mislima na detinjstvo, na trenutke kada su nam roditelji poklanjali svoje vreme, pažnju i ljubav — iskreno i bezuslovno.
Danas, dok živimo ubrzanim tempom, važno je da pronađemo vreme za uzvrat. Nekada je prisustvo vrednije od poklona, a iskreno slušanje dragocenije od gotovih rešenja.
Ova poruka nije kritika, već blagi podsetnik:
Starost može biti vreme mudrosti koje traži našu blizinu.
Roditelji pamte svaki trenutak koji su nam darovali — i zato vredi i mi da ih obradujemo sopstvenim prisustvom.
Ljubav ne poznaje mere — posebno kada dolazi iz ruku koje su nas vodile kroz prve korake.
Možda ne možemo menjati prošlost, ali možemo danas zastati, pogledati ih u oči i reći:
„Tu sam, ako ti išta zatreba.“
Jer vreme prolazi, i jednog dana ćemo i sami sesti na taj kauč — i tada će ono što najviše vredi biti nečije strpljenje. I nečija ljubav.
