Planina te zime bila je okrutna, prekrivena ledom i tišinom, prekidanu samo pucnjima. Grupa lovaca iz grada došla je da ubije “zver” – ogromnog mrkog medveda koji je, navodno, preteći stoci, silazio blizu sela. Vođa, Goran, gledao je životinju kao cilj, a ne kao biće.
Deda Ilija, starac koji je četrdeset godina živeo sam u kolibi na ivici šume, znao je istinu. Kada je čuo pucnje, obukao je stari kaput, uzeo štap i krenuo u dubinu šume. Stigao je na čistinu i zatekao prizor koji bi mnoge paralisao: Brundo, medved težak trista kilograma, uhvaćen u zarđalu zamku, urlajući od bola.
Lovci su spremili oružje, ali Ilija je stao između njih i životinje. “Nije to zver,” rekao je, dok su mu ruke drhtale od hladnoće i straha. Počeo je pevati tihu uspavanku, pesmu koju je naučio deceniju ranije kada je pronašao malo, promrzlo meče. Medved je prestao da reži. Prepoznao je miris, prepoznao je glas. Ispustio je dug, drhtav uzdah.
Ilija je kleknuo pored medveda i stavio ruke na njegovu glavu, dok su lovci stajali u šoku. Zajedno sa jednim od mlađih lovaca, otvorio je zamku i oslobodio Brunda. Medved je ostao, ližući ranu, dok mu je starac previjao šapu svojom košuljom.
“Idite,” rekao je Ilija. “Odlazite iz moje šume. Ovde nema čudovišta. Osim onih koji dolaze da ubiju.”
Lovci su otišli, shrvani prizorom koji nije mogli objasniti. Ilija je ostao sa Brundom, pomažući mu da ustane. Medved, slobodan i oslobođen bola, okrenuo se starcu poslednji put, zabrundao i nestao u šumi.
Taj dan planina je naučila lekciju: prava snaga nije u puški, nego u ruci koja pruža milost. Ljubav, saosećanje i hrabrost prevazilaze strah i nasilje – i grade mostove tamo gde ljudi vide samo prepreke.
