Baka Milka živela je u skromnom stanu u prizemlju stare zgrade. Njena penzija bila je dovoljna tek za hleb i mleko, pa je sobu koju je izdavala studentima koristila da plati grejanje. Jedan od tih studenata bio je Damir, vredan mladić sa sela koji je studirao medicinu. Milka ga je zavolela kao sina kojeg nikada nije imala.
Te zime, Damir je prestao da se smeje. Njegova porodica nije više mogla da šalje novac, a školarina za završnu godinu bila je van njegovih mogućnosti. Milka je gledala kako njegov san da postane doktor umire pred njegovim očima.
Bez razmišljanja, Milka je donela odluku. Skinula je svoj jedini vredni posed – debeli zlatni venčani prsten – i predala ga u zalagaonicu da bi sakupila novac za Damirovu školu. “Oprosti mi, Stevane. Ali živi su važniji,” šapnula je svom pokojnom mužu.
Damir je završio fakultet i otišao u svet, dok je Milka ostala sama, siromašnija za prsten, ali bogatija u duši.
Deset godina kasnije, zgrada u kojoj je Milka živela prodata je velikoj korporaciji. Stara žena bila je primorana da se iseli, osećajući da je svet zaboravio na nju.
Tada se pojavio Damir, sada uspešan i moćan, u skupocenom kaputu, ali sa očima koje su i dalje bile pune topline. Kupio je celu zgradu da bi Milku zaštitio i da bi je pronašao. Izvršitelji su izašli, a Damir joj je rekao: “Niko te više nikada neće pomeriti odavde. Ova zgrada je tvoja.”
Zatim je izvadio malu kutijicu. Unutra je bio stari, debeli zlatni venčani prsten – isti prsten koji je Milka prodala pre deset godina. “Vratio sam ti dug, bako. Ali kamatu… kamatu ću ti plaćati do kraja života. Nikada više nećeš biti sama,” rekao je Damir, vraćajući joj simbol ljubavi i žrtve.
Milka je plakala od radosti i neverice. Njena žrtva, čin ljubavi i poverenja, stvorila je neraskidivu vezu koja je trajala decenijama. Deset godina kasnije, onaj koji je jednom bio student podstanar postao je njen spasitelj, a život joj je pokazao da se prave vrednosti i žrtve nikada ne zaboravljaju.
