Igor je vozio svoj novi “Audi” prebrzo, nervozno dobujući prstima po volanu. Poziv iz staračkog doma “Jesenji mir” stigao je usred važnog sastanka: „Vaš otac je preminuo jutros.“
Nije osećao tugu, već tupo neprijatnu obavezu. Nije posetio oca tri godine. Marko, njegov otac, prodao je dedovinu da spasi Igora od dugova, ostavši sam u bedi. Igor ga je smestio u dom i zaboravio.
U kancelariji glavne sestre dobio je staru metalnu kutiju od keksa. U njoj – ne zlato, ne novac, već buđavi komadići “Domaćice” i mali zapisi: datum po datum, tri godine, svaki nedeljni zapis pun nade da će sin doći.
Igor je gledao u kutiju, shvatajući da to nije smeće. To je bila ljubav – bezuslovna, tiha, neprocenjiva. Ljubav oca koji je prodao sve, a sin je mislio da je novac dovoljan.
Na podu je stajao čovek u skupom odelu, okružen mrvicama, sa prazninom u grudima koju nikakav uspeh, ni bogatstvo, nikada neće moći da popuni.
Cena bezuslovne ljubavi – jedan buđavi keks i tri izgubljene godine.
