Radila sam kao čistačica u prostranoj kući izvan grada. Nije bila razmetljiva, ali sve u njoj odavalo je bogatstvo. Svaki komad nameštaja bio je pažljivo postavljen, slike pažljivo odabrane, a i tišina u prostoru delovala je profinjeno. Čak i prašina, kad bi se pojavljivala, činila se kao da ima svoje mesto.
Ipak, jedna tajna me nije ostavljala ravnodušnom.
Svake večeri, gotovo u isto vreme, vlasnik kuće bi se spuštao u podrum. Sa ozbiljnim izrazom lica i tihim koracima, kao da ga nešto nevidljivo vuče dole. Nakon jednog sata vraćao bi se gore miran, ali bled, i nikome nije dopuštao da siđe sa njim.
Znatiželja je pobedila. Jedne večeri, kada je kuća bila prazna, odlučila sam da siđem u podrum.
Ruke su mi drhtale dok sam tražila ključ – malen, izlizane površine, jasno često korišćen. Vrata su škripnula, a unutra me dočekao miris vlage i metala.
Na prvi pogled, podrum nije izgledao ništa posebno: nekoliko polica, alati, stare kutije. Ali tragovi na podu sugerisali su da je nešto teško vučeno. Posvetila sam pažnju detaljima i tada u kutu, ispod sivog platna, ugledala sam izbočinu.
Povukla sam tkaninu i pred mojim očima bio je dečji železnički set: male tračnice, sjajni vlak, minijaturne kućice i drveće, pažljivo složeno kao mali svet u kojem je vreme stalo.
Shvatila sam tada pravu priču: svake večeri, taj čovek je silazio u podrum da uključi svoj model voza i gleda ga kako kruži u krug. Nije bežao od stvarnosti – samo je tražio mir u jednostavnim stvarima.
Svatko ima svoj način da pronađe spokoj. Njegov način bio je tih, skriven i dirljivo ljudski.
