Imam malu pekarnicu u tihom dijelu grada. Od prvog dana primijetila sam jednog beskućnika kako kroz izlog promatra kroasane. U njegovim očima bilo je nešto duboko — kao da gledam čovjeka na kojeg je svijet potpuno zaboravio. Nisam mogla i ja proći pored njega kao da ne postoji.
Jednog jutra pozvala sam ga bliže i pružila mu kroasan. Prihvatio ga je s toliko zahvalnosti da me to ganulo, a poželio mi je i sreću u poslu. Od tog dana viđala sam ga svako jutro. Davala sam mu kroasan i kafu, a kada nisam bila u pekarnici, zamolila bih zaposlenika da mu ih ostavi.
Tako je trajalo punih šest godina — tihi ritual dvoje ljudi koji su se poštovali bez mnogo riječi.
Na dan mog vjenčanja, dok sam izlazila iz crkve, u daljini sam ga ugledala. Stajao je skromno, kao da nije siguran smije li prići. Kada mi je prišao da mi čestita, u rukama je držao malu ručno izvezenu maramicu, pažljivo presavijenu.
— Pripadalo je mojoj kćeri, — rekao je tiho. — Bila je još dijete kada ju je izvezla. Pomislio sam da bi vas mogla razveseliti.
Srce mi se steglo. Dao mi je ono najvrjednije što je imao — dio svoje prošlosti, dio ljubavi koju je čuvao godinama.
Zahvalno sam je prihvatila.
— Želite li ući? — pitala sam ga nježno.
Podigao je pogled, oči su mu zasjale, i jedva čujno je upitao:
— Mogu li vas otpratiti do oltara?
Kimnula sam, ganuta do suza.
Ceremonija je bila kratka, ali ispunjena nekom tihom, posebnom toplinom. U buketu sam držala izvezenu maramicu — kao simbol dugog puta koji smo prošli zajedno, jutro po jutro, uz kroasan i kafu.
Ponekad jedan mali čin dobrote otvori vrata koja nikad nismo očekivali — i poveže dva života na način koji je nemoguće zaboraviti.
