Dragomir Bojanić Gidra, jedan od najprepoznatljivijih jugoslovenskih glumaca, ostavio je dubok trag u domaćoj i evropskoj kinematografiji. Dok je Klint Istvud gradio svoju reputaciju u američkom Teksasu, Gidra je u Italiji, pod umetničkim imenom Entoni Gidra, izgradio status legende špageti vesterna. Njegov lik hladnokrvnog revolveraša, poznatog po pucanju iza leđa, postao je simbol tog žanra, a italijanska publika obožavala ga je zbog jedinstvene energije i neposrednosti.
Na retrospektivi u Jugoslovenskoj kinoteci jednom je zapisano da oni koji vide Entonija Gidru možda više neće gledati rane filmove Klinta Istvuda istim očima — najbolji dokaz koliko je Bojanićev nastup bio upečatljiv. U životu je, po rečima njegove ćerke Jelene, bio jednostavan, skroman i daleko od nadmenosti koju je prezirao.
Gidrina karijera nije se zaustavila na vesternima. U domaćem filmu ostvario je niz uloga, među kojima se izdvaja nagrada Zlatna arena u Puli za film „Svadba“. Najšira publika pamti ga kao Žiku Pavlovića iz serijala „Žikina dinastija“, gde je prvobitno imao sporednu rolu, ali je njegova harizma brzo preuzela primat i oblikovala čitavu franšizu.
Rođen je 1933. u Kragujevcu, u uglednoj porodici — majka profesorka, otac oficir Kraljeve garde. Sudbina mu je rano bila surova: otac je nestao nakon rata, a majka umrla od tuberkuloze, pa je kao dete ostao bez roditelja. Kako je ispričala njegova ćerka, tek kada je video stražara u očevom kaputu, shvatio je da mu je otac ubijen. Kao devetogodišnjaka, brinuo se o njemu stariji čovek koji je pružio utočište njemu i grupi siročadi.
Kroz amaterska pozorišta i dramske sekcije Gidra polako gradi svoj put, da bi uz podršku kolega iz Kragujevačkog pozorišta stigao do prijemnog na Akademiji u Beogradu. Raša Plaović, veliki glumac, čak mu je obezbedio prostoriju za spavanje na Akademiji kad je shvatio da Gidra nema gde da prenoći.
Na studijama je upoznao glumicu Ljiljanu Kontić, buduću suprugu. Njihov brak bio je turbulentan, pun raskida i pomirenja, ali je Jelena Bojanić isticala da njen otac nikada ne bi izdržao životni tempo da nije bilo Ljiljane. Bio je čovek koji je mnogo pio, ali je u društvu uvek bio duša zabave.
„Žikina dinastija“ i „Lude godine“ obeležile su epohu. Njegova ćerka kaže da ga nije brinulo što će ga mnogi pamtiti pre svega kao Žiku — smatrao je da svaka karijera ima projekte koji postanu popularniji od ostalih. Upozoravala je da su kasniji nastavci imali sve manje scenarije, pa su glumci često improvizovali, ali je publika te filmove volela zbog nostalgije.
Glumci mlađe generacije posebno su ga cenili. Nikola Kojo je jednom ispričao kako je Gidra, dok je Kojo bio vojnik u Raškoj, došao samo da ga izvede u kafanu i počasti ručkom — iako je prethodno rekao da je „imao posla u blizini“. Želeo je, govorio je Koju prijatelj, da vrati dobrotu koju su stariji glumci nekada pokazivali njemu.
Petar Božović je Gidru smatrao gotovo drugim ocem: u prvom filmu „U raskoraku“ Gidra mu je igrao oca, dok mu je njegova supruga Ljiljana Kontić kasnije u drugom filmu bila filmska majka, pa je taj odnos Božović preneo i u privatni život.
Mnogi mladi glumci dolazili su vikendom kod Gidre na ručak — među njima i Žarko Laušević, koji ga je zamolio da snimi scenu u kojoj ga „udara tramvaj“, verujući samo njemu.
Italijanska epizoda njegove karijere počela je nakon što ga je u Beogradu primetio Karlo Ponti, no Gidra se vratio pre svega zbog nostalgije. Glumio je i sa evropskim zvezdama poput Romi Šnajder i Ani Žirardo.
Njegova ćerka prisetila se i jedne mladalačke anegdote: Gidra je umeo da se pojavi kod Narodnog pozorišta posle njenog večernjeg izlaska i da se, po rečima prijatelja, „bolje provede“ nego cela ekipa studenata. Kada je prvi put video poster Igija Popa u njenoj sobi, komentarisao je: „Šta će ti ovaj leš na gostovanju?“ Sve njene drugarice dobile su nadimak „Lidija“.
Kada su počele političke promene krajem osamdesetih, Gidra je, tvrdi Jelena, odmah naslutio kuda zemlja ide. Ona je emigrirala u London, a zatim u SAD. Vratila se u Srbiju tek kada je saznala da joj je otac teško bolestan.
Poslednje mesece života proveo je 1993. na VMA, na onkološkom odeljenju. Jelena opisuje da je bolnica izgledala kao ratna zona — svuda vojnici, ranjenici, helikopteri koji dovoze mlade ljude sa fronta. Iako je umirao od raka, Gidra je noćima zabavljao ranjene vojnike i osoblje pričajući viceve do ranog jutra. Medicinske sestre su mu krišom donosile cigarete, a u njegovoj sobi stalno je bilo ljudi koji su tražili utehu u njegovom humoru i toplini. Tako je, okružen smehom koji je sam stvarao, provodio poslednji mesec života.
